Tuđe štuj, svojim se diči, kaže Bunjevačka narodna izreka. Ona nije nastala potrebe radi, nju su isklesale teške ruke paora koje su, ne znajući za vremenske uslove, prevrtale crnicu koja  im je rađala žito, blago i decu.

Nadomak Novog Sada, tu u komšiluku, na 17 kilometara od centra grada nalazi se komad raja za sve umorne, željne tišine i gladne pogleda – Brkin salaš. Smešten na Međunarodnom putu ka Sirigu i Srbobranu, Brkin salaš je kao i ostali čenejski salaši, zaštićen kao vojvođansko graditeljsko nasleđe.

Reč „Salaš“ potiče od mađarske reći „Szallas“, što na srpskom znači „smeštaj“. Međutim, to je više od smeštaja, jer u Vojvodini ono predstavlja poljsko imanje sa kućom i ekonomskim zgradama. Naime, salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima koji su uticali na transformaciju salaša kroz istoriju. Na samom početku njihovog nastajanja prvom polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije na salašima su se počele graditi kuće, slične onima koje su se gradile na selima. Iako su beležili ekspanziju i u jednom periodu salaša je u Vojvodini bilo preko 2.000, savremeno doba je učinilo svoje, te su mladi odlazili sa porodičnih imanja, a ona polako počela da jenjavaju i propadaju. Međutim, ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini. Primer tome su Matići, Nataša i Goran koji su nastavili tradiciju staru preko 100 godina.

Davne 1904. godine Salaš 213 podigao je Arsen Miodragović, a nasledio ga gazda Ozren Brka Miodragović, po kojem je kasnije salaš i dobio sada poznato  ime – „Brkin salaš“. Pošto deda Ozren nije imao potomaka, salaš je 2005. godine poklonio Đurici Sivačkom iz Srbobrana uz amanet da se dimnjaci nikada ne ugase. Kada je došlo vreme za novog naslednika Đurica Sivački je amanet preneo na Natašu i Gorana Matića, koji su na njemu izrodili tri sina i osavremenili salaš, ali ne gušeći tradiciju, ostavštinu i sećanje na Arsena Miodragovića. Time su amanet ispoštovali, ali i omogućili svetu da uživa u lepoti vojvođanskog dobra.

Salaš prati sve trendove savremenog vremena – nemoguće je zamisliti odmor bez struje ili internet, kupatila i protočne vode. I pored svih potreba današnjice, salaš je zatvorenog tipa i gosti se moraju najaviti kako se ne bi remetio mir koji je decenijama stican. Prvi gosti su na salaš stigli iz Amerike, a sledeći su bili lovci iz Australije i Nemačke. Zatim iz Beča, a onda i iz Londona. Kako svetski tako I domaći turisti sve više odmor traže na ovom čenejskom dobru.

U ponudi “Brkinog salaša” su četiri dvokrevetne sobe, a svaka je u duhu starine i sve je autentično, onako naški. Salaški smeštaj prate i vojvođanski specijaliteti uz domaće sokove, kompote, rakiju i vino. Na meniju je Natašin omiljeni specijalitet salašarska ćurka sa krompirima ispod sača, a tu su još i pileći krompir paprika, kisela čorba, knedle sa šljivama, nezaobilazna gibanica, štrudla sa makom ili orasima…

 

U paora crne ruke al’ bila pogača…